Ognjenovićevo predavanje br. 2

EMOCIJE
(nastavak)

Lindsli - 50 godina kreće sa kritikom Kenon - Bardove teorije, prikazuje nalaze na EEG (EEG zapise tokom emocija). Za vreme emocija Lindsli dobija promenu u ritmu talasa na korteksu. Kada su ispitaniku zatvorene oči, alfa talasi se javljaju.

Digresija na "ludog Johana" i na pronalazak EEG-a. Sa EEG zapisa, snima se 8, 12, 16 tačaka. Kada čovek gleda, imamo zapise aktivacije, ako zatvori oči (prestane vizuelno primanje informacija) onda se dobijaju alfa talasi, veličine amplitude 30mV, frekvence 8-12Hz.

Lindsli stavlja ispitanicima elektrode na glavu, i snima alfa talase (alfa ritam): ako se uzbude, ako počnu da se nerviraju, onda ne samo da se taj ritam uspori (što bi bilo po Kenon - Bardovoj teoriji, prim. prev.), već alfa ritam pokazuje povećanje aktiviteta, kao kada se otvore oči ili nam se da kognitivni zadatak. Javljaju se talasi male amplitude, ali velike učestanosti. Dakle, govori se o aktivitetu za vreme emocija.

To je bila 1. grupa kritika.

2. grupa se odnosi na medicinsku i kliničku praksu. Pokazalo se da tumori mozga, povrede delova moždanog stabla izazivaju teškoće na emotivnom planu - apatiju ili emotivno slepilo.

Lindsli smatra da je to povezano sa radom retikularne formacije moždanog stabla.

Moruci i MekGun pronalaze uzlazni retikularni sistem (ARAS). Na preseku mozga (desna hemisfera, hipofiza), duž moždanog stabla nalazi se retikularna formacija koja se sastoji od mreže neurona sa kratkim aksonima, a difuznom potetikom (?). Na relativno male mase, veliki broj kontakata. Od jednog neurona ima 50 grananja aksona, tako da on sa 50 drugih dolazi u kontakt kad prenosi impuls, i to je očito difuzna neuronska mreža.

Nazalne retikularne formacije (sunđerasta masa) - nije se znalo čemu ona služi.

Moruci odlazi na specijalizaciju iz retikularne formacije kod MekGuna. Njih dvojica zajedno prave epohalno otkriće. Ceo korteks i subkortikalni delovi rade na osnovu napajanja koje dobijaju iz retikularne formacije. Postoji uzlazni aktivirajući retikularni sistem. Tako da mi, onu informaciju koju dobijemo sa periferije (recimo - šta se dešava - nervus radialis - aktiviramo neke taktilne receptore, koji dalje šalju informaciju koja ulazi tamo gde se nalazi telo tog neurona; nalazi se u perifernom ganglionu, penje se gore pa prelazi na suprotnu stranu; postoje dva segmenta: ako je jak stimulus, brzim uzlaznim putem ide do Golovog i Burdahovog snopa - dorzalni deo kičmene moždine, bela masa, onda dolazi do desnog talamusa; pa do mozga i ide do svesti - što ne prođe do talamusa, ne ide do svesti). Ali usput svaki taj impuls (kolateralis) se prenosi u retikularnu formaciju; od svakog tog impulsa se dobija 50, 100, 1000 milona impulsa koji se polako penju uz retikularnu formaciju - ona je ustvari naš neuralni akumulator - neuralna nespecifična energija.

Klasični putevi šalju informaciju o intenzitetu, kvalitetu događaja, ali retikularna formacija  - sa drugog nivoa gde se ta informacija akumulira i prenosi dalje, na nivou mezencefalona; i na nivou talamusa. Ta ogromna nespecifična energija, ta ogromna impulsacija koja se pravi u tim akumulatorima, mora da se pošalje. Na nivou mezencefalona se najveća količina nespecifične stimulacije šalje po celom mozgu (neselektivno se, ravnomerno šalje). Dok centar u talamusu ne šalje ravnomerno svuda, već povremeno pošalje ogromne količine informacija, stimulusa u jednom pravcu - to je centar za pažnju.
*Ako se ogromna količina informacija pošalje u okcipitalni region, onda se ne izdvaja intenzitet i kvalitet događaja, već se samo podigne energetski nivo - obraća se pažnja.*

Retikularna formacija moždanog stabla - uzlazni retikularni sistem (ARAS) - samo pojačava ili smanjuje procese koji se tako odvijaju ne menjajući intenzitet i kvalitet, već se menja samo, ono što bi Tičener rekao, atenzitet - atribut čulnog podatka koji privlači pažnju (prim. prev.).

Sve ovo zna Lindsli i onda kumuliše - ako se aktivitet reguliše uzlaznim retikularnim sistemom, biće ovo što se dešava za vreme emocija u korteksu; ta specifična vrsta aktiviteta, da je isto tako regulisana i dopušta da se emocije regulišu tu negde na nivou talamusa, hipotalamusa, i to negde u retikularnoj formaciji.

To je parametar stepena aktivnosti nespecifične impulsacije u retikularnoj formaciji moždanog stabla - tu se reguliše emocija.

Ako pogledamo patologiju, ako pogledamo EEG, možemo da verujemo da uzlazni aktivirajući retikularni sistem reguliše i emocije. Tu negde mora da se nalazi centar za emocije.

Meklin - populariše teoriju Papeca i daje joj njegovo ime, Papecova teorija.

Papec 30-ih i 40-ih godina, istraživao je deo mozga koji se zove limbicus (što na latinskom znači ivica, kraj, rub). Između leve i desne moždane komore nalazi se sagitalni prelaz i povezuje ih corpus collosum. Kada se preseku veze između hemisfera, ne primećuju se greške u koordinaciji pokreta. Kada je komisurotomija primenjena na čoveku, dolazi do nekih čudnih pojava koje je predvideo Gustav Teodor Fehner sredinom 19. veka: ako se jednog dana preseče corpus collosum, onda će se u čoveku ispoljavati dve svesti. MekDugal je smatrao da Fehner nije upravu, pa je rekao da ako se on jednog dana smrtno razboli, da bi voleo da mu Šerington preseče corpus collosum, čisto da dokaže da Fehner nije upravu.

Eksperimenti koji su ispitivali lateralizaciju, razliku između leve i desne hemisfere na životinjama, posle komisurotomije - nije primećivana nikakva razlika; tek na čoveku, posle komisurotomije, pri ovakvim eksperimentima, uočava se razlika. Komisurotomija se kod čoveka primenjivala u teškim slučajevima epilepsije (grand mal) da bi se pri epileptičnom napadu sprečilo prenošenje patoloških impulsa iz jedne hemisfere na drugu (jer je epilepsija nemogućnost da se impulsi lokalizuju u jednom delu mozga; kao kada bi na električnom aparatu izgorele sve izolacije, tako da se impulsi šalju na sve strane u mozgu). Posle učestalosti ovakvih napada, pacijenti su sve manje i manje inteligentni, na kraju nastupa i smrt.

Prvi eksperimenti komisurotomije nisu uspeli jer je presecan samo corpus collosum, a ne i ostale komisure. Već krajem 60-ih i 70-ih, neurohirurgija je napredovala, tako da su te komisurotomije bile sasvim dobre. Nakon komisurotomija nije bilo velikih napada, već napad počinje tako što, recimo, ruka počinje da se trese, bolesnik ustanovi da mu se nešto dešava u levoj hemisferi i popije lek; više se ne muči u napadima, a patologija se drži pod kontrolom. 

Međutim, psiholozi su uvideli, posle ispitivanja ovih pacijenata, da je Fehner ipak bio upravu. U čoveku se javljaju dve svesti koje ne znaju jedna za drugu. Svest desne strane tela i leve hemisfere, i svest leve strane tela i desne hemisfere ne komuniciraju više međusobno. Leva hemisfera razume govor, i govori, ali i desna hemisfera može da se izražava.

Vizulena zona ide na obradu u obe hemisfere - na osnovu ove činjenice prave se zanimljivi eksperimenti. Pacijent gleda u ekran, na dva kraja ekrana se pacijentu, za dve različite radnje, daje naređenje. Npr. posle komande "TAKE" koju vidi na sredini ekrana, dobija komandu na dva različita kraja ekrana da uzme olovku, odnosno gumicu. Pacijent nije svestan da je uzeo i gumicu, jer leva hemisfera ne zna ništa o desnoj i obrnuto. Svestan je samo leve hemisfere jer ona razume govor i govori.

Papec je 30-ih godina počeo da se bavi delovima mozga koji se nalaze iznad i ispod corpus collosuma. To su gyrus singuli i hipotalamus (tvorevina koja liči na konja iz šahovske table) i na kraju se nalazi važan deo - amigdala (badem). Papec konstatuje da su oni vanredno prisutni u organizaciji emocija. Po njemu, Kenon i Bart nemaju pravo jer je kod njih uloga korteksa inhibitorna. Kora velikog mozga je aktivna, ali ne jednako. Unutrašnji deo je aktivniji nego spoljašnji.

Ovaj deo korteksa Papec naziva paleokorteks, za razliku od neokorteksa (on nema značajnu ulogu u emociji). Paleokorteks ima značajnu ulogu u emocijama; to je taj limbički sistem koji je on proučavao. Pod limbičkim sistemom se podrazumeva ne samo deo kore, već i deo talamusa, koji se nalazi ispod, i hipotalamus. Sve je to ta granična, rubna oblast čije je zajedničko ime limbički sistem.

Naime, šta se dešava - potpuna komanda za nastajanje emocije kreće od hipokampusa, pa se vraća u talamus, pa iz talamusa ide do amigdale, i taj put je okidač - naređenje korteksa da nastane emocija u telu. A diencefalon - talamus - hipotalamus su realizatori onih važnih promena u telu kada nastane emocija. Tu su Kenon i Bard bili upravu - ona dva puta, humoralna regulacija i regulacija preko simpatičkih puteva.

Dakle, tu je okidač, nakon toga nastaju promene u telu. MekLin - ono govori ustvari da je neokorteks zadužen za komunikaciju sa spoljašnjim svetom - informacija sa čula, tu se planira akcija i realizacija, međutim paleokorteks (stari korteks) je zadužen za skupljanje ovih informacija iz tela - a emocija nije ništa drugo do jezik kojim govori paleokorteks - komunikacija unutar nas samih.

Neokorteks - komunikacija sa spoljašnjošću, paleokorteks - sa unutrašnjošću.

Papec - mi u talamusu imamo tri toka impulsa, tri velika puta prolaze kroz talamus i tu se granaju. Dolaze odozdo, iz tela - kičmena moždina - produžena moždina - pons - prednji mozak - diencefalon i tu sada dolazi do razdvajanja: put misli, kognitivni put razdvaja se iz talamusa i ide lateralno, bočno, u drugu hemisferu i neokorteks. Drugi put, za motoriku, pokrete, odvaja se i ide napred. (?) Treći tok, tok emocija, ostaje tu i ne ide dalje od hipotalamusa, ostaje oko corpus collosuma, a gyrus singuli je takođe angažovan. Kada doživljavamo emociju, naš mozak nema vremena za neke velike obrade, mora brzo da reaguje i zato je potreban kratak put.

Ova teorija nazvana je teorijom viscelarnog mozga. Zato što ako mozak podelimo, neokorteks je zadužen za spoljašnjost, a viscelarni mozak je cela ova kombinacija gyrus singuli, hipotalamus, amigdala, talamus -regulišu naše emotivno ponašanje.

Emotivno ponašanje, akcija, i emotivno iskustvo, pojavljuju se u 2. talasu i vezani su za rad gyrus-a singli-a.

Lateralizacija funkcija interesantna je za emocije jer je još Luis na osnovu ispitivanja prokrvljenosti mozga to pokazao (stezanje krvnih sudova u jednoj hemisferi i sprečavanje prokrvljenosti, kada se skupe krvni sudovi u jednoj hemisferi i onda ne daju dovoljno krvi). Kod hemoplegičara ima razlike u emotivnom ponašanju u zavisnosti od toga koja je hemisfera napadnuta. Luis je pretpostavio da je centar emotivnog života u desnoj hemisferi jer kod hemoplegije desne hemisfere dolazi do drastičnih promena u emotivnom životu.

Lateralizacija funkcija veoma je bitna za proučavanje emocija, tako da su s kraja XX, pa i u XXI veku nastale dve bitne teorije.

Jedna od njih je ova o dominaciji desne hemisfere, potkrepljuje je snimanje da angažovanost desne i leve strane tela u emocijama nije jednaka. Levi deo tela je mnogo izraženiji nego desni. Postoje dva načina izražavanja emocija. Jedan je spontan, nasleđen, a drugi se uči - oba pokazuju značajno prisustvo leve strane tela, lica pri izražavanu emocija.

Ispitivanjem reagovanja na emotivno obojene reči, dobijeno je da u slučajevima kada je desna hemisfera uključena, vreme latence je statistički značajnije nego kada je uključena leva hemisfera (Kia).

Binauralna informacija emotivne poruke prikazane na ovaj način (krici, zvuci različitog tipa, različitog tona) mnogo se bolje i brže obrađuju kada su izloženi u levo uvo (ali mi smo od ranije znali da informacije iz desnog i levog uha odlaze u obe hemisfere - iz levog u desnu i levu hemisferu; ali u levoj ipsilateralnoj hemisferi oni bivaju inhibirani). Tu se pokazalo da krici koje prepoznajemo, na nivou plača ili smeha, emotivne poruke, bolje se obrađuju desnom hemisferom nego levom.

To je teorija dominacija 50-ih godina.

Druga teorija, 90-ih godina, je teorija valence.

Obe hemisfere učestvuju u akciji ispoljavanja i opažanja emocije, ali postoji specijalizacija, usmerenost, podela po valenci; desna hemisfera je zadužena za neprijatne emocije, alarmantne stvari, a leva za bezopasne i prijatne.

Šahter - ispitanicima ubrizgavao adrenalin. Našao je da se stvaraju sve one propratne telesne promene; organizam je sav u emociji, ali 75% ispitanika je opisalo da to nije emocija, već nešto nalik emociji, "kao da" nešto oseća. To je emocija bez kognicije, i po ovome nije moguća.

Šahter u drugom eksperimentu deli grupe, i u svaku od njih stavlja provokatora; u prvu jednog koji izaziva gnev, provocirao je, a u drugu jednog koji je pričao viceve, zasmejavao - hteo je da "oboji" kogniciju, što je ispalo dobro. Sama telesna reakcija bez kognicije nije kompletna. S druge strane, ako održavamo telesno stanje bez uzbuđenja, držimo organizam pod kontrolom, ako takvom čoveku kažemo nešto strašno, on se ljuti, ali telesno nema reakcije. Ni ovo nije kompletno. Ni telesni bez kognicije ni kognitivni bez telesne reakcije.

To je izazvalo seriju tumačenja, razne teorije. Ima ih nekoliko.

Jedna dama, :) Magda Arnold - emocija ne postoji samo od unutrašnje pripreme za akciju, već ta svest o situaciji će usmeriti akciju - ovo unutrašnje ništa ne znači ako ne pobegnemo od medveda!

Dakle, mora da ostoji procena situacije koja je ono što je bilo pre -sada se javlja ta emocija, i smisao je šta činiti posle - akcija.

Onda se javlja Lazarus koji dopunjava ovu teoriju. Postoje dve vrste kognitivno emotivnih veza: procena stanja, procena malignih i benignih (kao kod tumora). Vrši se brza procena, pa ako prija onda je benigni, ako ne, onda se priprema brza reakcija.

Od kognitivističkih teorija treba pomenuti Simonova - 80-ih godina napravio je informativnu teoriju emocija. Stanje organizma - dinamički stereotip - kliše - emocija je procena dve vrste verovatnoće: verovatnoće da se postigne pozitivan cilj - bežanje, i verovatnoće upotrebe sredstava - različitog tipa u emociji - tu podrazumeva telesne reakcije, a kognicija je u proceni stimulacije, procena zasnovana na teoriji informacije. Ona meri verovatnoće očekivanja i statusa.

MOTIVACIJA

Džungla - da li je čovek slobodan da svoja ponašanja usmerava kako hoće? To je tema koja se razvlači hiljadama godina. Psihologija kao nauka suočila se sa nasleđem iz filozofije - dominacija VOLUNTARIZMA; rodonačelnik Vunt govori o volji kao posebnom entitetu. Volja je kada se ja odlučim da nešto uradim. To prolazi kroz faze:

1) ideja o cilju
2) ....
3) ...
4) realizacija
Ne mora da se pamti jer je sasvim netačno (????)

Onda se pojavljuje psihoanaliza, koja je pokazala da ima mnogo stvari koje ne spadaju u svesnu, voljnu motivaciju. Cilj je da se pokaže skriveni motiv (Frojdova priča), raslojavanje na latentni i manifestni sadržaj (baš kao u snu, ali se pokazalo da je i u emocijama tako) - to sam uradio zbog toga i toga...

Onda se pojavio bihejviorizam - volja ne postoji. Nju treba izbaciti iz nauke. Ali ipak, uveo je neke operacionalne termine za objašnjenje ponašanja. Tada su bihejvioristi napravili veliki zahvat - da bi izbegli reč volja, napravili su manevar. Suočavamo se sa ponašanjem i možemo da idemo retrogradno, u vremenu, i da govorimo o motivaciji - time su determinisali ponašanje sa kojim se suočavamo.
V----A
M---A -retrogradno tragamo za motivom

Sledbenici razvrstavaju te motive na dve grupe - imamo biološke motive (vezane za realizaciju), socijalne motive; s druge strane imamo stečene i nasleđene motive.

Bernštajn - 40-ih godina napravio analizu motorike (?) - čime to čovek raspolaže, kada čovek kreće u akciju, šta se dešava u njegovom mozgu. Uspeo je da na nivou moždanih funkcija raspravi 6 spratova motorike. Motorika je višeslojna. Kada motamo rukom, to je automatizam koji nama ne znači ništa.

 

NAPOMENA: Ove beleške su skidane sa diktafona, a budući da je postojala otežavajuća okolnost prilikom detektovanja reči profesora Ognjenovića, koji nije mogao da nadjača nesistematski šum unutar sale i van nje (poznata vam je već bušilica iz dvorišta i telefon iz susedne prostorije), u ovom tekstu sigurno postoji mali milion grešaka. TAKO DA NAJLEPŠE MOLIMO LJUDE KOJI SU HVATALI BELEŠKE ILI IMALI DIKTAFONE DA NAM SUGERIŠU NA GREŠKE UKOLIKO NA NJIH NAIĐU. MOLIMO VAS DA OVO SHVATITE OZBILJNO! Jer, mi smo tu zbog vas i želimo da vam pomognemo sa svim ovim beleškama, pa vas sve najlepše molimo da i vi nama izađete u susret i učinite što možete. Beskrajno unapred zahvalne...